Otplatila kredit, ostala dužna

Branka Knežević je Eurobanci svaki mesec redovno uplaćivala iznos rate, kako je ona to mislila, kredita. Iako Eurobanka ne spori da je primila novac, protiv Branke je pokrenula sudsko izvršenje i potražuje celokupan iznos koji je ona 2007. godine iskoristila za kupovinu kompjutera unuku.

Branka se opredelila za kupovinu računara u PC centru na osnovu reklame u kojoj je ta kompanija isticala pogodnosti otplate na rate. Zajedno sa sinom i unukom je otišla u najbližu prodavnicu „PC centra“ koji je u saradnji sa tadašnjom EFG, a sadašnjom Eurobankom, nudio računare na, kako je to Branka mislila, kredit.

Kako Branka Knežević kaže:

„Ponela sam penzioni ček, ličnu kartu i otišli smo u prodavnicu PC Centra, tada sam imala penziju 8.400 dinara. Izabrali smo kompjuter, radnik je zvao banku koja je odobrila kredit, a ja nisam znala koja je banka. Posle podizanja kredita, kada je on raspoređen na rate iznosio je trideset i nešto hiljada dinara, dok je na rate iznos bio četrdeset i sedam hiljada dinara. Rata kredita je trebala da bude 1.120 ili 1.150 dinara, ja sam zahtevala da plaćam mesečnu ratu 1.500 dinara da bih otplatila kredit što pre.“

Branka i njen sin Zoran su posle odobravanja kredita odneli računar kući. Posle mesec ili dva Branku su pozvali telefonom iz banke i upozorili je da nije platila dospele obaveze.Branka Knežević dodaje:

„Rekla sam službenici banke da nisam dobila račun na koji trebam da uplaćujem rate, na to mi je rečeno da ću dobiti njihovu karticu na kojoj će pisati žiro račun na koji trebam da uplaćujem. Nisam dobila tu karticu pa nisam znala kako da uplatim novac. Radnica banke je izdiktirala broj računa mom sinu. Preko pošte sam uplaćivala rate što se i vidi na uplatnicama.“

Branka nam je pokazala neke od uplatnica, kao i pregled uplata i isplata, koji je naknadno dobila od banke. Po savetu sina Zorana, ona je 2010. godine prestala da uplaćuje rate. Zoran kaže da je sabiranjem došao do zaključka da je majka uplatila više od 49 hiljada dinara i da je time kredit isplaćen.

„Od desetog, jedanaestog meseca 2010. počeli su da nas zovu iz banke, tokom tim poziva radnici banke su nam ponavljali da nismo uplatili novac i da smo dužni banci.“

Branka je posle toga posetila filijalu Eurobanke da bi razjasnila o kakvom je dugovanju reč. Isticala je da je imala kredit , ali da ga je isplatila. Kako tvrdi, službenica je potvrdila da su primili Brankine uplate, ali je naglasila i da dugovanje još postoji.

„Ona mi je rekla da me ima u kompjuteru, videl sam sve uplatnice, ne znam da li su sve, pa sam je pitala kako onda dugujem? Radnica je rekla da ne zna. Tu sam tražila potvrdu da sam otplatila kredit koju nisu hteli da mi daju, radnica je rekla da samo mogu da mi daju drugi kredit da bih isplatila ovaj“. -Dodaje Branka Knežević

Zoran Knežević dodaje: „ Rekao sam majci da nije bitno, dobićemo banku na sudu ako nas budu tužili, jer imamo priznanice, to je pokriće za uplaćeni novac, te sam joj rekao da više ne uplaćuje novac banci.“

Godinu dana posle toga EFG banka je Branki poslala pismo u kojem ju je obavestila da nije uzela kredit, već kreditnu karticu, da je obračun dugovanja po toj kartici tačan i da su joj kartica i mesečni izveštaji o njenom korišćenju slati na adresu navedenu u formularu koji je ona potpisala.
Uvidom u dokumentaciju zaključili smo da je kod popunjavanja pristupnice za kreditnu karticu, prilikom kupovine računara, kao mesto Brankinog prebivališta pogrešno upisan Beograd, umesto Vrčin, pa je moguće da je banka sve vreme i karticu i mesečne izveštaje pogrešno slala na beogradsku adresu.

To su, očigledno, uvideli i u Eurobanci, jer su u pismu Branki naveli sledeće:

„Kreditna kartica se dostavlja korisniku kartice na adresu navedenu u zahtevu za izdavanje, pri čemu korisnik kreditne kartice preuzima rizik koji može da nastane ovakvom dostavom, ukoliko banci nije dao tačnu adresu“.

Kontaktirali smo i PC Centar u čijoj je prodavnici Branka popunila zahtev pri kupovini računara za unuka. Direktor preduzeća, Darko Gajić, nam je rekao da Brankin potpis na pristupnici za kreditnu karticu podrazumeva da ona stoji iza nje, bez obzira na to ko ju je popunio. Kako Darko Gajić iz PC Centra kaže:

„Procedura je da formular popuni potrošač. Mi smo i u tom periodu prodali nekoliko hiljada računara za vrlo kratak rok, za par meseci i ja sada ne mogu da znam da li su baš svaki formular o kreditu popunili potrošači. Verujem da jesu, iz ovoga što vidim ne mogu stvarno da znam, mogu da proverim da li postoji potpis i to je sve.“

Komentarišući ovaj slučaj, iz Eurobanke su naveli da su poštovali sve zakonske normative i da su sve informacije o tipu, nameni i ceni koštanja proizvoda klijentu dostavljene pisanim putem, kao i redovni mesečni izvodi i druga dokumentacija, o čemu i klijent i Banka imaju dokaze.
Od banke smo tražili smo pomenute dokaze o dostavljanju, ali ih nismo dobili. Branka tvrdi da ni ona od banke nije dobila bilo kakav dokaz, iako banka tvrdi da ih klijent ima.

Na osnovu svega ovoga, čini si da su i Branka i Zoran bili u zabludi. Za tu zabludu su dobrim delom i sami krivi, međutim, postavlja se pitanje zašto ih banka nije bolje informisala. Može da se prihvati da banka nije kriva za grešku pri popunjavanju zahteva. Ipak, ako su tačne Brankine i Zoranove tvrdnje da su u telefonskim razgovorima i lično saopštili službenicima banke da nisu dobili karticu i da nemaju uputstvo za plaćanje, u EuroBanci su propustila da grešku isprave i nisu postupali savesno.
Kneževići su odbili da banci uplate dodatnih 45.000 dinara u skladu sa konačnim obračunom banke, jer su smatrali da su kredit već isplatili.

Eurobanka je zatim angažovala advokate, koji su marta 2014. godine pokrenuli postupak prinudne naplate. Branka i njen sin se nisu žalili, pa je rešenje o izvršenju pravosnažno. Branka treba da plati još oko 60 hiljada dinara na ime glavnice duga, zatezne kamate i troškova sudskog postupka, iako je već banci uplatila preko 49.000 dinara. Na kraju će kompjuter koji je koštao nešto preko 30.000 dinara, platiti oko 110.000 dinara.
Zbog svega toga dobro pazite kako i šta potpisujete. Imajte u vidu da se često dešava da službenici koji nude kredite ili kartice u prodavnicama, u stvari nisu službenici banke. Zbog toga ne možete da budete sigurni da su informacije koje od njih dobijete tačne.