Oko 60% plastičnih kesa tanje je nego što bi smelo da bude, svaka treća kesa nije dovoljno razgradiva ili uopšte nije razgradiva. Samo jedna testirana kesa ispunjava sve kriterijume. To su rezultati analiza urađenih na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Ispitivanje je organizovala Zaštita potrošača uz podršku USAID-a.
Testirane kese uzete su u prodavnicama vodećih trgovinskih lanaca u Beogradu, kao što su: Maksi, Idea, Aman, UniverEksport, Gomex, Aroma, DIS i Benu i Lily drogerije.
Nisu samo trgovci krivi za ovakvu situaciju. Pitali smo dr Senku Popović, koja rukovodi jedinom akreditovanom laboratorijom u kojoj može da se testira razgradivost kesa, koliko puta su na zahtev državnih organa radili analize.
Za prethodnih osam godina nismo imali slučajeva da nam je neko iz državnih organizacija donosio uzorke.
Državni organi ne samo da ne proveravaju da li su kese u skladu sa propisima, već su i doneli propise koje proizvođači lako mogu da izigraju.
Proizvođači su po pravilniku koji se odnosi kese sa dodatim aditivom sa oksidacionu razgradnju u obavezi da jednom godišnje testiraju svoje kese i dobiju izjavu o usaglašenosti. Naša laboratorija nije akreditovana za uzorkovanje. Uzorke koje mi ispitujemo dostavljaju sami proizvođači, naš izveštaj se odnosi na dostavljeni uzorak – kaže Senka Popović.
Jasno je da proizvođač na testiranje neće doneti kesu za koju nije siguran da je kako treba. Provera razgradivosti kesa funkcioniše kao kada bi se kontrola brzine kretanja vozila na putevima sprovodila samo jednom godišnje, na tehničkom pregledu i da nakon toga policija ne meri brzinu kretanja, već da samo traži uverenje o brzini kretanja zabeleženoj na tehničkom pregledu.
Senka Popović kaže da većina proizvođača uopšte ne donosi kese na testiranje i dodaje:
Prethodnih osam godina koliko se vodila evidencija u Agenciji za zaštitu životne sredine broj proizvođača koji se deklarisao kao proizvođači koji proizvode razgradive kese se kretao oko 80, s tim da u udruženju Gumara i plastičara kažu da je taj broj i veći. Međutim, neka brojka koja se kod nas u laboratoriji iz godine u godini ponavlja je od 15 do 25 proizvođača onih koji svake godine redovno analiziraju svoje uzorke.
Ne bi bilo u redu reći da državni organi ne rade baš ništa. Izdvojeno je preko 80.000 € za opremanje laboratorije i doneti su kakvi-takvi propisi. Nije jasno samo zašto se država ne postara da se propisi i poštuju. Merenje debljina kesa je jeftino, a tu baš ima najviše problema.
Kako Senka Popović kaže: Od 13 dostavljenih uzoraka, 8 uzoraka je imalo debljinu ispod 50 mikorna, ostali uzorci su imali srednju vrednost debljine preko 50 mikrona, ali je bilo pojedinih tačaka gde je debljina bila manja, što je u suštini u skladu sa tehnologijom proizvodnje kesa.
Po odluci Grada Beograda, debljina kese mora da bude preko 50 mikrona. Zato je na Delezovim kesama napisano da je debljina minimalno 50,1 mikron. Od dve testirane Delezove kese, jedna ne ispunjava taj uslov.
Samo su dve, od 13 testiranih kesa, na svim mestima deblje preko 50 mikrona.
Na čak sedam kesa nigde nije izmerena debljina preko 50 mikrona.
Na kesi uzetoj u Amanu izmerena je debljina i ispod 40 mikrona, odnosno ta kesa je na tom mestu preko 20% tanja nego što je dozvoljeno, a kese pucaju na mestu gde su najtanje.
Senka Popović kaže da je to što su kese tanje nego što bi smelo može da bude višestruko problematično i ističe:
Ako je tanja kesa sami potrošači nemaju obezbeđenu višekratnu upotrebu koju im garantuje kesa koje debljine preko 50 mikrona. Tanja kesa je i manje nosivosti.
Smanjivanjem debljine se direktno urušava koncepcija mera Grada Beograda. Minimalna debljina je određena sa namerom da se tako osigura da potrošači mogu više puta da koriste kese, što bi trebalo da dovede do toga da ih manje bacamo. Merenja su otkrila i jedan apsurd.
Logično je da u veće kese možete da stavite više robe, koja je teža nego količina robe koja može da stane u manju kesu, pa bi zato veća kesa trebala da bude deblja.
Izgleda da to nije logično.
Mala kesa uzeta u Maksiju je deblja od velike kese!
I kod drugih lanaca, većina malih i velikih kesa ima približno istu debljinu.
Rezultati merenja pokazuju da veće kese treba da koristimo za lakše svari koje zauzimaju puno prostora kao što je recimo čips, a da manje kese koristimo za teže artikle – recimo flaše vode od dva litra.
Pitali smo Senku Popović zašto se kese testiraju u komori i kakvi su uslovi unutar nje.
Komora imitira uslove spoljašnje sredine, ali su drastično ubrzani uslovi. Odnosno temperatura, intenzitet zračenja lampi je jači nego zračenje sunčeve svetlosti intenzitet vlage je jači veći nego kada bi se kesa spolja izložila u životnu sredinu.
U komori temperatura varira između 40 i 50oC.
Jasno je da, kese nakon što budu zatrpane na deponiji, neće biti izložene svetlosti, da je temperatura u deponiji u proseku znatno niža od 40 do 50 oC i da je smanjen količina kiseonika.
Postavlja se pitanje da li će se kese u deponijama razložiti. Senka Popović tvrdi da:
Razgradnja i dalje teče, doduše znatno usporenije.
Njena koleginica, profesorka Branka Pilić se slaže da postoje šanse da će se kese razgraditi na deponiji, ali da je problem postizanje potrebnih uslova.
U laboratorijskim uslovima to postoji. Postoje neka istraživanja gde su te kese u laboratorijskim uslovima pod dejstvom ali tačno određenih kultura mikroorganizama razgrađene do negde 25 – 35% što nije dovoljno da bi se takva kesa proglasila biorazgradivom prema važećim evropskim standardima.
Pitali smo Branku Pilić da li na našim deponijama postoje takvi uslovi.
Ti uslovi koji tamo vladaju nisu dovoljni da bi se ta kesa mogla razgraditi, jer zavisi od godišnjeg doba, zavisi od toga kolika je temperatura u samom zemljištu, jer kaže se da negda ta temperatura da bi se uopšte mogla desiti bilo kakva hemijska razgradanja polietilena treba da bude veća od 40 stepeni.
Dobro je što je naša država počela da preduzima mere da bi se smanjila količina plastičnog otpada.
Problem je to što se država baš i ne trudi da ih sprovede, a i odluke su donesene bez adekvatne javne diskusije. Veliki broj stručnjaka upozorava da je Evropska komisija protiv upotrebe kesa sa okso aditivima jer, kako je navedeno u izveštaju: postoji znatni rizik da se fragmentirana plastika neće biološki raspasti i da to može da dovede do akumulacije mikorplastike u prirodi. Čak i trgovinski lanci poput Aldija traže njihovu zabranu u Velikoj Britaniji.
Za stvarno rešavanje problema plastičnih kesa potrebno je sprovesti mnogo komplikovanih mera. Pitanje je koliko su naša država i društvo spremni da ih preduzmu.