Ispravnost delitelja toplote – ničija nadležnost

Korisnici kojima se grejanje obračunava po potrošnji, pomoću takozvanih delitelja, mogu da se nađu u bezizlaznoj situaciji ako se odluče da reklamiraju ispravnost ovih uređaja. Potrošači reklamaciju mogu da upute privatnoj firmi koja vrši obračun utroška toplotne energije, međutim, ukoliko dobiju negativan odgovor, nijedna državna institucija nije nadležna da proveri ispravnost delitelja u upotrebi.

Miodrag Palibrk, rukovodilac prodaje u firmi Brunata koja se bavi obračunom potrošnje toplotne energije u stanovima, objašnjava da delitelji toplote mere koliko toplote pređe sa radijatora u prostoriju.

,,Kada postoji razlika temperature, to jest, kad je radijator topliji od prostorije znači da postoji neki prelaz toplotne energije sa radijatora na prostoriju i delitelj meri neke impulse“, navodi Palibrk.

Palibrk kaže da, na nivou zgrade, Brunata obračunava koliko su neko grejno telo ili stambena jedinica, učestvovali u potrošnji celog objekta. Kada je reč o reklamacijama, on kaže da je ta firma imala žalbe na delitelje, ali da su ovi uređaji programirani u skladu sa standardima, tako da, ukoliko dođe do problema na uređaju, firmi stiže izveštaj o nekoj nepravilnosti.

,,Ako neko skine delitelj sa grejnog tela, mi to odmah vidimo. Ako proba neku dalju mahinaciju, mi i to možemo da vidimo. Delitelj zaista prema standardu EN834 zadovoljava sve uslove da sam sebe iskontroliše“, objašnjava Palibrk.

Pitali smo nadležne u Direkciji za mere i dragocene metale, instituciji koja vrši kontrolu tačnosti merila, da li mogu da provere tačnost merenja delitelja toplote. Iz Direkcije navode da se delitelji uopšte ne smatraju merilima toplotne energije ,,već indikatorima relativnih odnosa emitovane toplotne energije sa pojedinačnih grejnih tela – radijatora na koja su ugrađeni, pa se u tom smislu ne mogu upotrebljavati kao merila preko kojih se vrši merenje toplotne energije i ne podležu overavanju“.

I pored toga što se ne smatraju merilima, iz Direkcije navode da proizvođači delitelja te uređaje moraju da usklade sa određenim standardima. Palibrk iz Brunate navodi da standard EN 834 reguliše celu ovu oblast.

,,Šta delitelj mora da ima u sebi, kakve algoritme za praćenje, greške koda, sve je to definisano tim standardom EN834“, navodi on.

Palibrk kaže da je preduzeće „Beogradske elektrane“ propisalo tehničke uslove koje firme treba da ispune kako bi se bavile poslom raspodele potrošnje u stanovima. Međutim, iz Elektrana napominju da su oni samo propisali uslove, a da to preduzeće ,,nema nadležnost da kvalifikuje firme koje vrše raspodelu potrošnje, pa samim tim nisu kvalifikovali nijednu firmu za vršenje raspodele toplotne energije“.

To znači da „Beogradske elektrane“ ne proveravaju da li su uređaji koje firme koriste za raspodelu potrošnje u skladu sa standardima koje su propisali. Kako se ispostavilo, taj posao ne obavlja ni Grad Beograd. Iz Uprave za energetiku su naveli da gradska uprava ,,nema ovlašćenja da izda bilo kakve dozvole ili da vrši licenciranje privrednih subjekata koji vrše očitavanje i raspodelu utrošene toplotne energije“.

Šta više, kako su u ranijem odgovoru iz Uprave za energetiku naveli, ,,ni jednim aktom nije propisana potreba izdavanja bilo kakvih dozvola, već investitori ili organ upravljanja objektom vrše izbor firmi prikupljanjem i prihvatanjem ponuda i zaključuju ugovor sa firmama“.

Osim što nijedna institucija nije nadležna za proveri da li firme koriste delitelje koji su u skladu sa standardima, ni predstavnici Beogradskih elektrana, ni Grada Beograda nisu odgovorili na pitanje: kojoj instituciji potrošači mogu da se žale ako posumnjaju u ispravnost delitelja i ventila.

Iz Ministarstva rudarstva i energetike do kraja rada na ovom prilogu nismo dobili nijedan odgovor u vezi sa tim kako je uređeno pitanje kontrole delitelja toplotne energije.

Zabrinjavajuće je da je pitanje kontrole delitelja tako neuređeno s obzirom na to da su, kako su iz „Beogradskih elektrana“ naveli u odgovoru, prema Odluci grada Beograda, ,,investitori novih objekata dužni da ugrade termostatske ventile i uređaje za raspodelu sopstvene, pojedinačne potrošnje“.

Dok, sa jedne strane, Grad Beograd stvara obavezu investitorima da sklope ugovor sa firmama koje vrše raspodelu toplotne energije, predstavnici Grada očigledno ne smatraju da je potrebno propisati uslove i standarde za te firme. Na sajtovima firmi koje se bave raspodelom potrošnje u Srbiji mogu da se nađu samo sertifikati koje su tim firmama izdala strana sertifikaciona tela.

Poseban problem predstavlja to što je prilikom reklamacije delitelja prva i poslednja instanca privatna firma koja se bavi raspodelom potrošnje, pa potrošači ne mogu da dokažu da su njihove sumnje u neispravnost uređaja osnovane.