Od osamdesetih godina prošlog veka svest o štetnosti masti je značajno porasla pa je prehrambena industrija odlučila da količinu masti svede na minimum i da nas pomoću agresivnog marketinga ubedi kako su takvi proizvodi zdravi. Međutim, kako tvrde autori dokumentarnog filma Fedup Stefani Sočting i Mark Monro, odstranjivanje masti iz hrane i konzumacija, navodno zdravih proizvoda, poput prirodnih sokova, dovelo je do čitavog niza neželjenih posledica po zdravlje.
Najava za film Siti“ (eng. Fed Up)
U dokumentarcu je objašnjeno da je, zapravo, ceo problem nastao kao posledica načina na koji je mast u hrani smanjena ili uklonjena.
„Kada odstranite masti iz hrane, ukus joj je neprijatan. Ukus joj je užasan, kao da jedete karton. Industrija hrane je to znala. Zbog toga su morali da urade nešto da hrana postane ukusna, prijatna za upotrebu. Dakle, šta su uradili? Dodali su veliku količinu šećera, objašnjava profesor pedijatrije na Univerzitetu Kalifornija dr Robert Lastig“.
On tvrdi da 80 odsto prehrambenih proizvoda u SAD-u sadrži previše raznih vrsta šećera. Zbog toga većina potrošača ne unosi najveći deo šećera preko slatkiša ili druge hrane u kojoj tradicionalno očekujemo da ga ima puno. Tu slatku supstancu uglavnom unosimo proizvodima za koje mislimo da su zdravi, a u kojima je šećer dodat kako bi im poboljšao ukus. To su, na primer, prirodni sokovi ili kukuruzne pahuljice, ili proizvodi za koje ne očekujemo da sadrže šećer, kao što su, recimo, prelivi za špagete i tost hleb. Kako nam je prof. dr Nedeljko Radlović sa Univerzitetske dečje klinike u Beogradu rekao, ovo je ozbiljan problem jer je potreba organizma za dodatnim unosom šećera nula odsto.
„Šećer u stvari, ni u kom slučaju ne treba dodavati, u tome je stvar. Dakle, šećer treba uzimati u obliku u kome se on nalazi u standardnoj hrani, nikako kao dodatak“ , objašnjava doktor Radlović.
U dokumentarcu „Siti“ ili kako se u originalu zove „Fed up“ je prikazano šta se dešava kada u naše telo unesemo više šećera nego što ono može da apsorbuje, a posebno kada to učinimo sa hranom koja nema mnogo vlakana.
Kada šećere unosimo sa hranom koja ima mnogo vlakana, kao što su razne semenke ili voće, onda naše telo ima vremena da obradi i izbaci nepotrebni šećer jer vlakna usporavaju brzinu varenja. Kad pijemo, recimo, „Coca Cola“ napitak, pošto u njoj nema vlakana, onda se, kako je to u dokumentarcu objašnjeno, višak šećera pretvara u mast.
Kako broj kupca koji su svesni da je potrebno izbegavati šećere raste, marketing stručnjaci su, kako autori dokumentarca „Siti“ tvrde, našli način da od potrošača sakriju koliko njihovi proizvodi, zapravo, sadrže šećera:
„Šećer može da bude sakriven iza brojnih imena koje se nalaze na deklaracijama kao što je saharoza, fruktoza, glukoza, dekstroza, laktoza, maltoza, invertni šećer, žuti šećer i najpoznatiji visoko-fruktuozni kukuruzni sirup“.
Proverili smo koliko je na proizvodima koji se kod nas prodaju jasno naznačen sadržaj šećera i da li kod nas ima proizvoda namenjenih deci u kojima ima previše šećera. Kao primer smo uzeli prirodne sokove i vitaminske napitke pet kompanija.
Sok „Rauch bravo“ crveno grožđe u 250 mililitara sadrži 36.5 grama šećera, što je čak 41 odsto preporučene dnevne doze. Ako bi odrasla osoba popila litar soka, unela bi 164 odsto preporučene dnevne doze šećera.
Posebno brine sadržaj šećera u proizvodima, koji su namenjeni deci. „Rauch“ sok „Yippy cherry“ u 250 mililitara sadrži 29.5 grama šećera. Međutim, koliko je to u odnosu na dnevni preporučeni unos, nije označeno. Po preporukama Američkog udruženja kardiologa deca starosti između pet i 10 godina ne bi trebalo da unesu više od 12 grama šećera dnevno, a u „Rauch“ soku za decu ima ga čak 29,5 grama. Čak i Britansko udruženje proizvođača pića i hrane preporučuje da deca ne bi trebalo da unesu više od 85 grama šećera dnevno, a sa samo dve čaše soka „Rauch“ crveno grožđe, deca unesu 73 grama šećera.
Jasno je zašto proizvođači ne žele da istaknu te podatke na proizvodima i zašto pojedini proizvođači, kao na primer „Atlantic Grupa“, jasno ističu podatke koji im idu u korist, a nejasno podatke koji im ne idu u prilog.
Na vitaminskom napitku „Cedevita“ jasno je istaknuto da sa samo 100 mililitara unosimo čak 50 odsto potrebne dnevne količine vitamina C, E i četiri vitamina B kompleksa. S druge strane, količina šećera navedena je samo u gramima, pa potrošač, da bi razumeo etiketu, mora da zna kolika je preporučena doza šećera.
U „Atlantic Grupi“ smatraju da je to u redu.
„Cedevita sadrži umjerenu količinu šećera (16 – 19% preporučenog dnevnog unosa na čašu od 250 ml priređenog napitka, odnosno 15-17.5g ). Smatramo da i kod veće konzumacije potrošač u organizam unese značajno nižu količinu proizašlih kalorija u usporedbi s nekim drugim bezalkoholnim napicima“, kažu nadležni u „Atlantic Grupi“.
Uprkos koristi od unosa dodatnih vitamina pojedini stručnjaci smatraju da vitaminski napici poput „Cedevite“ nisu korisni.
„Ni u kom slučaju. „Cedevita“ predstavlja voćni napitak, koji ne možemo preporučiti. Ako se dete pravilno hrani, ono će zadovoljiti potrebe u vitaminima preko svežeg voća i povrća“, izričit je doktor Radlović.
„Cedevita“ se, ipak, po nečemu pozitivno izdvaja od ostalih proizvoda u smislu adekvatnog informisanja potrošača. Na etiketi je naglašeno da odrasli mogu uzeti do tri, a deca jedan napitak dnevno.
Ni ostali proizvođači informacije o sadržaju šećera u svojim proizvodima ne ističu jasno. Na pakovanju „Nectar family“ soka nije napisano koliko ima šećera. Postoji samo podatak koliko ima ugljenih hidrata.
U kompaniji „Nectar“ nalaze opravdanje u malom prostoru na ambalaži.
„Moramo da budemo vrlo racionalni jer druge tabele zauzimaju mnogo više prostora, a daju iste informacije“, ističu u kompaniji „Nectar“.
Imajući u vidu činjenicu da se pitanje odnosilo na sok od jednog litra, teško je poverovati da na ambalaži nije bilo mesta da se navede koliko u soku ima šećera.
Selektivno označavanje podataka proizvođačima omogućava Pravilnik o deklarisanju hrane, koji propisuje minimum informacija koje se moraju naći na ambalaži proizvoda. Pravilnik ne propisuje da na deklaraciji mora jasno da bude navedeno koliko u proizvodu ima šećera.
I pored toga, postoje proizvođači koji navode koliko šećera ima u njihovim proizvodima. Međutim, ni jedna deklaracija ne sadrži preporučeni dnevni unos šećera shodno različitom uzrastu deteta.
U kompaniji „Coca Cola Hellenic“, koja proizvodi „Next“ sokove i sokove namenjene deci „Bući Bući“, dali su nam i objašnjenje zašto tih podataka nema.
„U Republici Srbiji obeležavanje proizvoda „Bući-Bući“ je u skladu sa važećim Pravilnikom. Postoji tabela sa referentnim vrednostima za dnevni unos koji se odnosi na odrasle osobe“, kažu u toj kompaniji i dodaju da važeći Pravilnik ne određuje referentne vrednosti za decu, pa samim tim ne predviđa ni obavezu izračunavanja i navođenja tih procenata.
Pravilnikom, naravno, nije zabranio da se i ti podaci navedu, ali je jasno da oni ne idu u prilog proizvođačima.
Stručnjaci sve češće u javnosti iznose stavove da takozvani prirodni sokovi nisu zdravi, a ni korisni zbog načina na koji se proizvode i njihovog sadržaja.
„Ja volim da kažem da je voćni sok unakaženo voće jer se ono dobije tako što se korisne stvari, koje su blagotvorne za zdravlje, odstrane“, kaže doktor Radlović.
Doktor Lastig i drugi stručnjaci koji se pojavljuju u dokumentarcu „Siti“ ističu da je u Americi glavni uzrok porasta broja osoba sa prekomernom težinom preteran unos šećera, a ne masti. Tome doprinose i mnogi sokovi jer se njima šećer dodaje.
I kod nas je primećen sličan trend. Ministarstvo zdravlja je u Vodiču za kliničku praksu još u novembra 2004. godine dalo preporuku da se smanji unos šećera. Tadašnja istraživanja su pokazala da preko 20 odsto dece i čak 54 odsto odraslog stanovništva Srbije ima problem s prekomernom uhranjenošću.
U dokumentarcu „Siti“, koji zaista vredi pogledati, moći ćete da vidite ko radi istraživanja o štetnosti mnogih proizvoda, a ko su glavni finansijeri i zbog čega se rezultati selektivno plasiraju javnosti. Film otkriva i da tajna o vitkom telu nije u tome da se vežba do iznemoglosti i smanji unos kalorija, već da se prvenstveno vodi računa koja se hrana jede i iz koje hrane dobijamo kalorije. Problem je samo to što mnogi proizvodi, za koje nas već decenijama ubeđuju da su zdravi, nisu zdravi. U pomenutom dokumentarcu možete da vidite i koji su to proizvodi.
