Slobodan Gajić iz Leskovca je pretrpeo štetu od 700.000 dinara, jer je verovao polovičnim informacijama koje u javnost plasiraju službenici Ministarstva trgovine i predstavnici pojedinih udruženja potrošača. Njegov Fiat Punto se pokvario četiri meseca nakon kupovine, a Slobodan je tražio da mu zamene automobil, jer je u medijima od strane predstavnika udruženja potrošača i Ministarstva trgovine više puta čuo sledeće tvrdnje:
„Da u prvih šest meseci je opravka moguća samo uz izričitu saglasnost potrošača.“-Vesna Novaković Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija.
„Ako nešto nije u redu čak šest meseci posle kupovine sledi povraćaj novca, zamena ili popravka. Odlučujete sami.“-TV Prilog RTS-a emitovan 22. septembra 2014. godine
„Ako se javi nesaobraznost, kvar, nedostatak u prvih šest meseci potrošač bira način na koji će njegov problem biti rešen. On na prvom mestu može da bira između zamene za novi proizvod i vraćanja novca.“-Mladen Alfirović NOPS.
Slobodan kaže da se je odlučio da traži novo vozilo od Nišauta kada je u Politici pročitao da na to ima pravo:
„U tom dodatku koji se zove Potrošač pročitao sam gde predsednica potrošača Srbije Vida Vera savetuje potrošače da imaju pravo da odbiju ponudu trgovca da Vam popravi proizvod ukoliko se taj proizvod pokvari u roku kraćem od šest meseci. Da imam pravo da tražim novi proizvod ili raskid ugovora i povraćaj novca.“-Ističe Slobodan Gajić.
Siguran u svoja prava, Slobodan je odvezao svoj Fiat Punto u Nišauto da bi ga zamenio za novi. Na šta mu je kako Slobodan kaže rečeno da:
„Oni su rekli da neće da mi daju novo vozilo. Na njihove reči sam rekao: Ostavljam vozilo ovde kod vas, idem za Leskovac. Ukoliko u roku od osam dana ne dobijem obaveštenje ja podnosim tužbu sudu.“
PR služba Fijat Krajsler automobila nam je pojasnila zašto su nadležni u firmi Nišauto odbili reklamaciju.
„Deo koji je otkazao na vozilu je davač brzinomera. Procena troškova popravke iznosila je 1.294 dinara. Shodno nesrazmerno velikoj razlici cene popravke i cene novog vozila pri kupovini od 777.295 dinara zahtev je odbijen uz obrazloženje da predstavlja nesrazmerno opterećenje za proizvođača“.
Verujući da se u medijama plasiraju tačne i potpune informacije i da nije bitan odnos cene popravke i vrednosti automobila, Slobodan je „presavio tabak“.
„Uzeo sam advokata. Napisao je tužbu i počelo je suđenje. Posle dve godine i dva dana došla je konačna presuda gde sam ja u obavezi da platim trgovcu i njegovoj advokatskoj kancelariji 180.000 sudske troškove“-Žali se Slobodan Gajić.
U presudi suda u Nišu je navedeno suštinski isto što i u odgovoru Fijat Krajsler automobila:
„Nedostaci na vozilu i šteta u vezi sa nedostacima je neznatna, zamena vozila predstavljala bi nesrazmerno opterećenje za tuženika“.
Kako nije hteo da se pomiri sa presudom Slobodan uputio žalbu apelacionom sudu, koji je takođe presudio u korist Niš auta, čime je presuda postala pravnosnažna.
Niš auto od Slobodana potražuje 293.000 dinara na ime ležarine. Kad se na to dodaju troškovi njegovog advokata, sudske takse i advokata druge strane Slobodana je ceo spor na sudu koštao više od 700.000 dinara, praktično kao nov auto.
Slobodan smatra da se našao u ovakvoj situaciji jer je verovao izjavama koje predstavnici ministarstva i udruženja potrošača daju medijima:
„Verujući u ono što zaštitnici potrošača savetuju u novinama, i konkretno u tom potrošaču, dodatku Politikinom da su oni u toku, da su stručni školovani, da znaju zakone ja sam na osnovu toga i tužio trgovca. Mislim da ako je neko predsednik potrošača Srbije da on ima znanje, da prati zakone i da je ona u pravu. Da ona nije u pravu ja nikada ne bi ni smeo da se sudim“
U medijima se prava potrošača gotovo uvek predstavljaju većim nego što jesu. Potrošači moraju da budu svesni činjenice da novinari obično nemaju vremena da čitaju i tumače zakone, a da većinu udruženja potrošača, čiji se predstavnici pojavljuju u medijima, finansira država. U ugovore o finansiranju udruženja Ministarstvo trgovine ubacuje odredbe po kojima može da im uskrati finansiranje ako u javnost iznose činjenice koje štete ugledu Ministarstva. Ovo objašnjava zbog čega udruženja potrošača koja finansira država ne smeju javno da kažu predstavnici Ministarstva trgovine iznose polu-informacije kojima suštinski obmanjuju potrošače.
