Magija domaćih investitora – garaže postaju stanovi

Sa kakvim problemima mogu da se suoče kupci stanova u izgradnji, na teži način su saznali Suzana i Goran Radivojević koji su 2011. godine u Barajevu kupili stan od investitora, firme Neimar GNB Profi. Zbog prenamene garažnog i podrumskog prostora u stambeni, Suzana i njen muž su dobili manje ostave nego što im je rečeno da će imati pri kupovini stana.

Da bi dokazala da je to tako Suzana je počela da prikuplja dokumentaciju na osnovu koje je zgrada izgrađena.

,,Na glavnom projektu tačno se vidi da svaki stan ima broj podruma, podrum je vezan za stan i ima određenu kvadraturu“, kaže Suzana.

Podrum broj devet, koji pripada Suzaninom i Goranovom stanu, po projektu, ima 2,8 metara kvadratnih. Kako Suzana tvrdi dobili su znatno manju ostavu, od svega 1,3 metara.

Suzana je došla do rešenja koje je investitor dobio 2013. godine, a kojim Opština Barajevo odobrava pretvaranje stanarskih ostava i garaža u stanove. Rešenje je izdato dve godine nakon što su Suzana i Goran potpisali kupoprodajni ugovor. Suzana ne zna kako je opština mogla da izda ovakvo rešenje s obzirom na to da, kako tvrdi, ona nije dala saglasnost za prenamenu ostava.

,,Niko od stanara nije javno potpisao taj papir, niti je investitor došao sa pitanjem da li bi mi njemu dali saglasnost“, navodi Suzana.

Direktor firme Neimar Gnb Profi Nenad Bošković nije odgovorio na naša pitanja koja se odnose na pretvaranje garaža i ostava u stanove. Na pitanje upućeno Opštini Barajevo kako je investitor mogao da vrši ovo pretvaranje bez saglasnosti stanara zgrade, načelnik odeljenja za urbanizam, građevinske i komunalne poslove Nebojša Simić odgovara:

,,Ugovori o kupoprodaji stanova između vlasnika stambenog kompleksa i lica koja su kupila stanove imaju jasno navedenu stambenu površinu, koja je predmet prodaje odnosno kupovine, uz pripadajuće podrumske prostorije bez tačnog navođenja površine“.

U ugovoru koji su potpisali Suzana i Goran zaista nije navedena površina ostave koja im pripada, pa zbog toga izgleda da investitor može da smanjuje ostave stanarima i pretvara ih u stambene jedinice.

Stambena zgrada bez upotrebne dozvole

Suzanu Radivojević takođe brine to što misli da živi u zgradi koja nije bezbedna jer, kako navodi, ,,verovatno zbog prijema koji nije izvršen na zgradi, nije izvršena ni kontrola protivpožarne zaštite“.

Kako Suzana kaže, u zgradi postoji cev za hidrant, ali ona nije priključena na vodovodnu mrežu, niti je zgrada opremljena protivpožarnom opremom.

Ispostavilo se da niko nije kontrolisao da li ovaj objekat ispunjava zakonske odredbe o protivpožarnoj zaštiti jer, kako navode iz Ministarstva unutrašnjih poslova:

,,Nije vršen inspekcijski nadzor ove stambene zgrade od strane Uprave za vanredne situacije u Beogradu jer investitor nije obavestio da je završen tehnički prijem zgrade“.

Međutim, čak i da je MUP proverio da li su sprovedene mere zaštite od požara, za neadekvatnu protivpožarnu zaštitu ne bi bio odgovoran investitor.

,,Ukoliko je stambena zgrada useljena, potrebno je da se formira skupština stanara, koja je pravni subjekt, sa predsednikom skupštine stanara, koji je odgovorno lice. Ukoliko u stambenom objektu nema predviđene protivpožarne opreme, odgovorni su skupština stanara i predsednik kućnog saveta protiv kojih se podnosi prekršajna prijava sudiji za prekršaje“, navode iz MUP-a.

Ovakvo prebacivanje odgovornosti za nove objekte na skupštinu stanara je čudno s obzirom na to da je Zakonom o planiranju i izgradnji utvrđen rok od pet godina da investitor dobije upotrebnu dozvolu. Prema rečima Aleksandre Damnjanović, državne sekretarke u Ministarstva građevinarstva, upotrebna dozvola je dokument koji potvrđuje da je objekat bezbedan.

Investitor Neimar Gnb Profi, međutim, nije dobio upotrebnu dozvolu za ovaj objekat, iako je gradnju počeo pre više od pet godina i već više godina prodaje stanove u njemu. Ovaj investitor svakako nije jedini jer, kako navodi državna sekretarka Damnjanović:

,,Nacrtom novog zakona mi smo brisali taj rok od pet godina jer smo videli da se u stvarnom životu to negde i ne primenjuje, ali smo zato na drugi način naterali investitore da po završetku radova pribave upotrebnu dozvolu“.

To što se postojeći zakon, kako državna sekretarka navodi, u stvarnom životu ne primenjuje, može da ima ozbiljne posledice, jer je u ovom slučaju investitor omogućio kupcima da se usele u zgradu. Suzana i Goran dve godine žive u objektu koji nema dozvolu za upotrebu, te dakle, nema potvrdu da je bezbedan.

Iako, prema rečima sekretarke Damnjanović, investitora koji je uselio objekat koji nema upotrebnu dozvolu može da kazni građevinski inspektor,  mi u postojećem zakonu nismo pronašli kaznene odredbe za investitora koji nije pribavio upotrebnu dozvolu, a dozvolio je da se kupci usele, pa nije ni čudno što se postojeći zakon ne primenjuje.

Suzani i Goranu jedino ide u prilog je to što je u kupoprodajnom ugovoru navedeno da u njihovoj zgradi ima 48 stanova. Posle prenamene garaža i ostava, prema podacima na sajtu Republičkog geodetskog zavoda, broj stanova je povećan na 60, što znači da Goran i Suzana nisu dobili stan u objektu koji je opisan u ugovoru. Povećanjem broja stanova i stanara u zgradi smanjuje se kvalitet života u njoj, pa na osnovu toga, a i činjenice da objekat nema potvrdu da je bezbedan, sudskim putem mogu da traže povraćaj dela novca ili poništavanje ugovora.