Sve češće se susrećemo sa činjenicom da tehničke uređaje, koje smo skoro kupili, ne možemo da popravimo, jer za njih nema delova, ili je popravka skuplja od kupovine novog uređaja.
Gojko Božić iz Pančeva nam je rekao da se i on našao u takvoj situaciji:
„Kupio sam notbuk Acer E642G u decembru 2010. koji je radio bez problema do juna ove godine.
Onda je došlo do problema sa napajanjem laptopa. Odneo sam ga u servis Sistem 1 u Zemunu. Rekli su mi da uzrok problema loš kabl za struju. Nakon dva tri dana stigla mi je poruka da ima problema i sa matičnom pločom. Nakon mesec dana su mi poslali novu poruku da ne mogu da mi zamene matičnu ploču pod garancijom jer je navodno na nju prolivena tečnost. Tražili su da platim 52.000 dinara za matičnu ploču“
Nama je delovalo neverovatno da deo, ma koliko važan i veliki, košta više od novog laptopa, Pozvali smo System One i u telefonskom razgovoru nam je potvrđeno da su zaista tražili 52.000 dinara za matičnu ploču.
Nakon toga smo i od Acer-ovog predstavništva u Nemačkoj, koje je zaduženo za Srbiju, tražili potvrdu da matična ploča za Gojkov laptop, koji je, inače, u trenutku kvara bio još u garantnom roku, zaista koštala 20.000 dinara više od novog notebooka.
Odgovor nismo dobili.
Gojkov slučaj je jedan od mnogih sličnih koje smo evidentirali tokom rada na Potrošačkom savetniku.
Stiče se utisak da proizvođači, kroz nestašicu delova ili pak određivanjem neracionalno viskih cena za rezervne delove, prisiljavaju potrošače da kupuju nove proizvode.
Poznati dokumentarac rediteljke Kosime Danoricer (Cosima Dannoritzer), Priamide otpada, opisuje kako su proizvođači još dvadesetih godina prošlog veka pravili dogovore o tome da skrate vek svojih proizvoda, da bismo mi morali češće da ih kupujemo.
Jedan od najdrastičnijih primera u filmu je segment o Epsonovom štampaču koji se pokvario, a nesrećnom vlasniku su u servisima savetovali da ne popravlja štampač, uz uvek isto objašnjenje.
„Popravka bi koštala između 100 i 120 €, a novi košta samo 39 €“
Na kraju se ispostavilo da se štampač zapravo nije pokvario, već u njemu postoji čip koji ograničava broj strana koje možete da odštampate. Nakon toga, štampač je neupotrebljiv, iako je ispravan.
Ruski hakeri su našli rešenje i za ovaj problem. Na internetu se može naći besplatan softver koji resetuje brojač odštampanih strana. Nakon što su ga autori filma Piramide otpada instalirali, štampač je odmah počeo da radi.
Moramo da napomenemo da proizvođači štampača tvrde da ugrađuju čip za ograničenje broja strana koje možemo da odštampamo, jer ne mogu da garantuju da će štampač raditi ispravno nakon što je unapred određen broj strana odštampan i da postoji šansa da se mastilo prolije van štampača.
Zašto nama ne ostave da odlučimo da li i dalje želimo da koristimo štampač, pitanje je na koje još nema odgovora
Pored priče o štampaču, u pomenutom dokumentarcu može da se vidi još puno interesantnih primera. Jedan od njih je sijalica koja još od 1901. sija neprekidno u jednoj vatrogasnoj stanici u Americi. Iznenadilo nas je kada smo iz ovog dokumentarca saznali da je početkom dvadesetog veka prosečna sijalica mogla da svetli oko 2.000 sati! No, proizvođačima to nije odgovaralo, pa su, kako je u dokumentarcu rečeno, ograničili trajanje sijalice na 1.000 sati.
Ovaj dokumentarac zaista vredi pogledati, a linkove i više podataka možete da pronađete klikom ovde.
Što se tiče Laptopa Gojka Božića, kako nam je rekao.
„Ispostavilo se da na kraju nije bilo potrebno menjati celu matičnu ploču. Laptop sam na preporuku odneo u neovlašćeni servis gde je i popravljen. Sad radi normalno što se može videti i po tome što opet puni bateriju“
Gojko nam je rekao i da je:
„Razlika u ceni između zamene cele matične ploče i njene poprave u neovlašćenom servisu je prosto neverovatna. U neovlašćenom servisu popravka ploče je koštala 5.000 dinara, a u ovlašćenom servisu su mi za otklanjanje kvara tražili 52.000 dinara“
Problem koji je Gojko imao je prilično čest, a teškoće popravke računara u okviru garantnog roka smo iskusili i mi.
Na jednom od naših laptoova došlo je do prekida na flat kablu koji daje signal monitoru. Ovaj kvar nismo uspeli da otklonimo u garantnom roku jer je, po rečima ovlašćenog servisera, potrebno više od 20 radnih dana da deo stigne, a za to vreme naš notebook bi morao da ostane kod njih.
Sa druge strane, kvar je otklonjen za samo jedan dan u jednom neovlašćenom servisu, koji je za razliku od ovlašćenog servisa deo imao na zalihama.
Nažalost, za ovakvo ponašanje uvoznika i proizvođača, ne postoji zakonska sankcije niti je moguće ovakve probleme efikasno otkloniti propisima.
Jednini način je bojkot kompanija koje imaju takvu politiku prema kupcima.
Problem je međutim u tome što sva tržišta postaju sve više monoplizovana, što nam smanjuje mogućnost izbora od koga ćemo kupiti većinu proizvoda.
