Sistem za uzbunjivanje i obaveštavanje Evropske unije je prošle godine osam serija prehrambenih proizvoda poreklom iz Srbije označio kao nebezbedne. Međutim, zbog čega su ti proizvodi označeni kao nebezbedni i ko su proizvođači te hrane potrošači najčešće ne mogu da saznaju brzo i pravovremeno, pre svega zbog toga što proces utvrđivanja uzroka problema traje dugo, pa javnost kasnije više nema interesa za takvim informacijama.
Kako navode iz Ministarstva poljoprivrede, Evropski sistem za brzo obaveštavanje i uzbunjivanje RASFF je tokom 2014. godine sledeće proizvode poreklom iz Srbije oglasio neodgovarajućim parametrima bezbednosti hrane i hrane za životinje:
,,Pečurke, kukuruz koji se koristi kao hrana za životinje, organski proizvedene maline, keks, nedeklarisani (potencijalni alergen) kao sastojci mleka u keksu“.
Iz Ministarstva, ipak, nisu odgovorili na pitanje ko su proizvođači artikala i serija namirnica koje je RASFF označio kao nebezbedne, ali u odgovoru piše da ,,osim za pečurke, za koje je ispitivanje još u toku, za ostale proizvode su preduzete neophodne mere ili je dokazano da opasnost nije nastala u zemlji porekla, to jest, u Srbiji“.
Osnivač katedre za upravljanje bezbednošću i kvalitetom hrane na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, profesor Radomir Radovanović smatra da bi institucije trebalo da objavljuju imena proizvođača ukoliko se utvrdi da je njihova odgovornost za to što hrana nije bezbedna.
,,Ja mislim i to sam im više puta u razgovorima savetovao da treba objavljivati imena jer ja sam duboko ubeđen nema veće kazne za proizvođača od kazne koju može da mu napravi potrošač“, navodi on.
Petar Bogosavljević iz Pokreta za zaštitu potrošača Beograd navodi da se kroz inspekcijski nadzor takve informacije skoro nikad ne objavljuju. Međutim, on smatra da je razlog taj što institucijama treba mnogo vremena da dođu do pouzdanih informacija o tome ko je odgovoran za to što se u prometu našla nebezbedna hrana.
,,Problem je u dugim postupcima u kojima treba da se utvrdi gde je uzrok i ko je odgovoran. Vrlo često ti postupci traju toliko dugo da onda kada takva informacija može da se objavi bude obesmišljena“, kaže Bogosavljević.
Osim što su inspekcije takoreći isključile javnost iz svog rada, kako tvrdi Bogosavljević, ambiciozna je zamisao da inspekcije same mogu da vrše kontrolu bezbednosti hrane.
,,Mi imamo hiljade prodajnih mesta. Objektivno, taj inspekcijski nadzor koji bi držao pod kontrolom to šta se dešava u prometu bi bio izuzetno skup“, kaže on.
Kako Bogosavljević tvrdi, kada je reč o efikasnosti inspekcija, svedoci smo upravo suprotne prakse – da se inspekciji smanjuju nadležnosti i to ,,pravilnicima koji su rađeni na osnovu zakona o bezbednosti hrane kojim se upravo ta odgovornost prenela na proizvođača“.
Taj trend o kome Bogosavljević govori vidljiv je i u samom Zakonu o bezbednosti hrane, kojim je ustanovljeno da su sami subjekti u poslovanju hranom, kako tvrdi, ,,dužni da uspostave sistem za osiguranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane osim na nivou primarne proizvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom, u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse i analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka“.
Na ovaj način, kontrola inspekcije zamenjena je samokontrolom, pa je jasno da je sistem kontrole bezbednosti hrane na ovaj način oslabljen i delom prepušten savesti privatnih kompanija. Sa druge strane, Bogosavljević kaže da je u sistemu kontrole bezbednosti hrane u Srbiji zatajila još jedna važna karika, a to su laboratorije koje kontrolišu bezbednost hrane. U današnjem sistemu kada je biznis sektor veoma moćan, laboratorije se, kako on tvrdi, lako nađu u sukobu interesa.
,,Ista laboratorija može da vrši da bude u ugovornom odnosu sa proizvođačem da prati njegovu kontrolu, da vrši kontrolu po inspekcijskom nadzoru, da vrši superanalize i sudska veštačenja. Nespojivost funkcija kontrola podrazumeva vrlo jasnu podelu, razgraničenje: ko šta radi“, navodi on.
Bogosavljević kaže da se tu krije jedan od razloga zašto je kontrola bezbednosti hrane u bivšoj SFRJ bila daleko efikasnija. Tada su sve institucije, pa i privatni sektor, bili pod jakom kontrolom države i nije postojala opasnost da će privatni interes nadvladati društveni.
Ipak, ono što izgleda kao optimističan podatak je da, prema podacima sistema RASFF, Srbija ima daleko manje notifikacija, odnosno, upozorenja zbog nebezbedne hrane od drugih država slične veličine. Mađarska je, na primer, u 2014. godini imala 114 notifikacija, odnosno, 114 nebezbednih serija proizvoda i artikala našlo se u prometu na teritoriji te države, a u Bugarskoj čak 150. U Srbiji su tokom 2014. u prometu bila samo 23 nebezbeda proizvoda. Međutim, pitanje je da li ovaj podatak ukazuje na to da je hrana u Srbiji bezbednija nego u okolnim državama, ili da se naše institucije manje bave bezbednošću hrane.
Da se u našoj zemlji manje pažnje posvećuje bezbednosti proizvoda stiče se utisak i na osnovu broja prijavljenih nebezbednih neprehrambenih proizvoda. U Srbiji je državni sistem NEPRO tokom 2013. godine izdao samo 15 upozorenja o nebezbednim proizvodima. Vlasti u Mađarskoj su na svom tržištu našle čak 377, a bugarski državni organi čak 272 nebezbedna proizvoda.
Mi smo, bez mnogo muke, na nama najbližoj pijaci, našli artikle koji su u Evropskoj uniji proglašeni nebezbednim, a kod nas se slobodno prodaju i ni jedan državni organ nije izdao makar upozorenje.
Ostaje nam samo da se nadamo da je naša država odgovornija bar kada je u pitanju hrana.
