Broj pritužbi na usluge koje pruža zdravstvo raste unazad nekoliko godina. Pacijenti se najčešće žale na greške lekara, predugo čekanje dijagnostičkih pregleda, zakazivanje ultra-zvuka ili CT-a. Do skoro, pacijenti su mogli da se žale isključivo zaposlenima u zdravstvenim ustanovama u kojima su im usluge i pružene. Zato je Zakonom o pravima pacijenata uvedena institucija savetnika za zaštitu prava pacijenata, koja je namerno izdvojena iz zdravstvenih ustanova i preneta u nadležnost opština.
Istraživanje udruženja „Narodni parlament“ iz Leskovca pokazalo je da i ovako osmišljen sistem zaštite pacijenata ima nedostataka. Članovi udruženja pozvali su 54 od 141 savetnika u Srbiji i pokušali da saznaju kako da reše jedan od najčešćih problema na koji se građani žale.
„Naši anketari su glumili pacijente i savetnika obavestili da im je specijalistički pregled zakazan za tri meseca. Pitali su jednostavno šta mogu da rade. Međutim, veliki broj savetnika nije znao, niti je želeo da pogleda u Pravilnik“, kaže Ana Pecarski iz „Narodnog parlamenta“. Prema podacima kojima raspolaže, Ana smatra da su rezultati ankete poražavajući jer je većina savetnika anketarima rekla da ne mogu ništa da preduzmu u vezi s tim i da je najbolje da iskoriste lična poznanstva.
Prema Pravilniku o ostvarivanju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, a sa kojim savetnici očigledno nisu bili upoznati, specijalistički pregled za koji ne postoji lista čekanja, trebalo bi da bude zakazan najkasnije u roku od mesec dana. Kada je taj period duži, pacijent ima pravo da zatraži od lekara obrazac i s tim ode u privatnu kliniku, posle čega ima pravo na refundiranje troškova privatnog lečenja.
Na žalost, nepoznavanje Pravilnika posledica je toga što se ni na jedan način nije proveravalo da li savetnici poznaju pravilnike i zakonodavstvo, koje reguliše pružanje zdravstvenih usluga. Zakonom je propisano samo da savetnik treba da bude pravnik. Većina opština je delegirala postojećeg pravnika, koji je zaposlen u gradskoj upravi, i dodelila mu titulu savetnika za zaštitu prava pacijenata ili iskoristila priliku da zaposli nekog ko ispunjava uslov pravnika.
Dodatni problem je to što neki sajtovi opština ne sadrže ime i prezime savetnika, a ukoliko ga i nađete, broj telefona je izostavljen. Međutim, nekada ni informacija o broju telefona nije dovoljna.
„Naši volonteri su zvali u različitim vremenskim intervalima različitim danima u nedelji. Međutim, i pored toga, od 54 savetnika javilo se samo 23 njih“, kaže Pecarski.
To što ne možete da dobijete savetnika za vaše mesto uvek možete da rešite tako što ćete zvati savetnike u drugim mestima gde su dostupni, poput Kragujevca, Zrenjanina ili Kikinde.
Međutim postoji još jedan, znatno veći problem od njihove (ne)dostupnosti – kada ih i dobijete, često ne znaju da vam daju pravi odgovor. Od 23 savetnika koja su odgovorila na poziv, samo dvoje je dalo korisnu informaciju na pitanje: „Šta da tražim od doktora da bi mi fond refundirao troškove dijagnostičkog pregleda kod privatnika, koji mi je, inače, u državnoj ustanovi zakazan tek za 49 dana?“ Volonteri Narodnog parlamenta nisu mogli ni da zamisle kakve će sve savete čuti od savetnika koje svi plaćamo.
„Od jednog savetnika smo dobili odgovor svi živimo u vremenu bolesti i da ne zna šta da nam kaže. Drugi nas je pitao: Zar ne znate nikog od zaposlenih u domu zdravlja ili bolnici, pa da vam on to završi? Od jednog savetnika dobili smo informaciju da uopšte ne zna da je na toj funkciji i da je on volonter. Jedna od savetnica nas je savetovala da nikako ne pišemo prigovor jer će se postupak odužiti i ništa nećemo da postignemo“, ispričala nam je svoje anketarsko iskustvo Ana Pecarski.
Ako su takvi odgovori naših savetnika, postavlja se pitanje njihove efikasnosti, kao i da li je racionalno trošiti novac na plaćanje njihovog rada, a da pritom nisu prošli adekvatnu obuku.
Po dobijanju rezultata ankete, udruženje „Narodni parlament“ uputilo je dopise Ministarstvu zdravlja i Zdravstvenom savetu Srbije na koje im nije odgovoreno.
„Zatražili smo da se ispoštuju tri stvari i to da kontakt savetnika za zaštitu prava pacijenata bude istaknut zvanično i na sajtu i u institucijama za lečenje, da savetnik bude osoba koja ima znanje i iskustvo iz oblasti medicine, koja je spremna i voljna da odgovori pacijentima“ kaže Pecarski i dodaje da, ukoliko lokalne samouprave nisu spremne na to, savetnike jednostavno treba ukinuti.
U Ministarstvu zdravlja su nam rekli da su savetnike za zaštitu pacijenata uveli nezavisno od zdravstvenih institucija da bi ih približili građanima, obezbedili veću nezavisnost i nepristrasnost u radu. Međutim, brine činjenica da se resorno Ministarstvo ograđuje od njihove nedelotvornosti.
„Jedinice lokalne samouprave JLS obezbeđuju uslove za rad Savetnika pacijenata“, odgovor je Ministarstva zdravlja.
Na pitanje kome pacijent upućuje prigovor na rad savetnika i ko kontroliše rad tih ljudi nadležni iz Ministarstva kažu:
„Pacijent se može obratiti Savetu za zdravlje, zdravstvenoj inspekciji, odnosno nadležnom organu organizacije zdravstvenog osiguranja kod koje je pacijent zdravstveno osiguran“.
Jasno je da je krajnja instanca za nadzor rada savetnika Ministarstvo zdravlja, kao što je jasno i da sistemski nadzor njihovog rada ne postoji. Kada se tome doda da Zakonom nije uspostavljen najvažniji kriterijum za njihov izbor, a to je ocena poznavanja propisa u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga, jasno je da trenutno od dobre zamisli da postoje nezavisni zaštitnici pacijenata ima više štete nego koristi. Možda bi bilo bolje da se novac, koji se mesečno izdvaja za plate 141 savetnika, troši na kupovinu nečega što je bolnicama potrebno. Nadamo se da će nadležni u skoroj budućnosti uvesti sistem kontrole rada i izbora savetnika pacijenata da bi, oni kojima je to potrebno i namenjeno, zaista, imali koristi.
